Biološka proizvodnja ljekovitog bilja

U oktobru 2017. godine, Miki je započeo projekat za uzgoj biološkog i aromatičnog ljekovitog bilja u BiH, zajedno sa firmom Appenzeller BIO Kräuter GmbH, čiji su vlasnici Petra i Maurus Dörig, njegovi dugogodišnji prijatelji. „Njihova firma se bavi uzgojem ljekovitog bilja“, objašnjava Miki, „za koji ne koriste nikakve vještačke metode, čak i ne zalijevaju biljke. Te biljke se koriste za apencelerski sir, kozmetičku industriju i sl. Ja sam ih povezao sa jednom porodicom iz Kijevca, pored Bosanske Gradiške, koja ima četiri generacije i svi žive u jednoj maloj kući.  Njima je zaista bila potrebna pomoć i htjeli su da se anagažuju“. Miki je porodici Blesić obezbijedio da besplatno koriste livadu od 5000m2 za biološki uzgoj ljekovitog bilja, a firma Appenzeller BIO Kräuter GmbH prenosi im svoje stručno znanje i nadgleda sadnju, uzgoj i berbu. Ova firma otkupljuje berbu bilja od porodice Blesić, koja tako zarađuje solidan prihod. Pošto se posao dobro i brzo razvija, Blesići planiraju da zaposle nove radnike iz okolnih sela. 

Miki Stojnić radi kao elektrotehničar u firmi ElektroFrei Rheintal AG, kanton St. Galen, a u Švicarsku je došao 1988. godine, kao dječak od 14 godina. „To je za mene bilo traumatično iskustvo. Moji roditelji su radili u Apenceleru, u Švicarskoj, a ja sam bio kod kuće u Bosanskoj Gradišci. Oni su me bukvalno izvukli iz 8. razreda i potpuno nespremnog doveli u Švicarsku. To je bio kulturni šok za mene! Danima nisam htio ni da pogledam kroz prozor, samo sam htio da se vratim kući. Za mene je to bilo teško i nisam nikako mogao da se pomirim. Čini mi se da se sa tim neću nikada pomiriti. Možda je zato moja povezanost sa Gradiškom i Bosnom tako jaka i možda zato imam toliku želju da pomažem ljude u BiH i da radim nešto korisno za njih“. 

Bajkeri organizuju humanitarnu pomoć  

Miki i njegova supruga Svetlana obezbijedili su opremu za škole u Doboju, Velikoj Kladuši i Bosanskoj Gradiški, od klupa, tabli, školskog inventara i radnog materijala do kompjuterskih soba. Za nekoliko bolnica u BiH takođe su organizovali i transportovali svu potrebnu opremu, krevete, noćne stolove, stolice, sanitetski i higijenski materijal. Za opštinu Teslić obezbijedili su vatrogasno vozilo i sanitetska kola. “Ja ovo ne bih mogao da radim bez pomoći i podrške moje supruge Svetlane. I moja djeca su angažovana u svim akcijama, koje organizujemo za BiH. Mi smo druželjubivi, upoznavali smo dosta ljudi i stvorili mnoge kontakte i sa Švicarcima i sa našim ljudima, ali da se sve ovo izgradi, trebale su godine”. 

Miki i Svetlana kontinuirano organizuju i male i velike akcije za BiH neumorno radeći na prikupljanju sredstava i materijala koji su potrebni najsiromašnijima. “Znate, nije sve to jednostavno organizovati, jer šlepere sa humanitarnom pomoći stalno zaustavljaju i u tom procesu transporta roba može da se izgubi ili bude reducirana. Moj princip je da sam direktno dostavim robu na adresu, gdje je namijenjena“.

Posebno u sjećanju čitavoj porodici Stojnić ostala je akcija organizovanja pomoći za 10 najsiromašnijih porodica u Potkozarju kod Bosanske Gradiške, u oktobru 2012. godine. U saradnji sa lokalnim Crvenim krstom, dobili su spisak najsiromašnijih domaćinstava i sa prijateljima iz moto-kluba organizovali su prikupljanje novca, odjeće, obuće, sanitarija i kuhinjskih pomagala. Sav taj materijal stavili su na motore i prikolice i kolona od 20 motorista je krenula prema Gradišci. “Bio je dug put, hladno, kiša je stalno lila, klizali smo se, padali, smrzli se. Ja sam se čak i prevrnuo. Otišli smo do svake kuće i predali robu. Teško je zamisliti, ali te porodice nemaju baš ništa. Kupili smo dosta stvari i u lokalnim prodavnicama, brašno, ulje i slične stvari, da bi i lokalni trgovci mogli nešto da zarade”. 

U ovoj akciji, Mikija je posebno dirnula priča djevojčice Anje Stanić: “To je jedna tužna priča, ona je bez roditelja. Djevojčica ne može da čuje, i njena baka je od nas samo tražila da, ako možemo, nabavimo baterije za njen aparatić za sluh, tako da može da je čuje. Do danas se brinem za tu djevojčicu, koja je isto godište kao i moja kćerka, i ona je kao dio naše familije”. 

Miki nastavlja dalje da priča o ovoj akciji: „Iz jedne kutije je ispala pink rukavica, taj jedan dečko je uzeo tu rukavicu, navukao je i počeo da trči i viče, ‘napokon imam rukavicu!’. Ja sam mu rekao da je to rukavica za njegovu seku i da on ima druge rukavice, a on je samo vikao, ‚ne dam, ne dam rukavicu, neću se više smrzavati, ima sve prste!’Tek kada sam dao i njemu rukavice, dao je sestri tu pink rukavicu. Svi ti najžešći rokeri, koji su bili sa mnom, plakali su kao mala djeca. Švicarci su bili šokirani tim siromaštvom, a i ja sam bio. Svi su se strašno založili i bilo je jako emotivno…”

Najaktuelniji projekat koji Miki sada realizuje je oprema za školu u Podgradcima, pored Bosanske Gradiške i oprema za bolnicu u Bosanskom Grahovu, koju su pomogle bolnice iz St.Galena, Apencelera i Jure. 

Motivacija i apel za zajednički rad

Na pitanje gdje pronalazi motivaciju za tako veliki angažman, Miki odgovara: „Moram priznati da sam i malo umoran. Savjetovali su mi da malo usporim i napravim pauzu jednu godinu, jer ovaj tempo je teško izdržati. I ja tako odlučim, ali... nešto u meni gori, jer ne mogu da prihvatim da se ljudi toliko pate. Znate, ja imam dosta, imam sve što mi treba, mi svi imamo previše. Neki je nemir u meni... I kada čovjek vidi koliko radosti učini ljudima neki projekat kada uspije, ne može da stane i posveti se samo sebi“.

Miki i njegova supruga planiraju jednog dana da se presele u Bosansku Gradišku, gdje imaju jednu vikendicu: „Idemo tamo tri-četiri puta godišnje. Svi kod nas dolaze, družimo se i lijepo nam je. Ja bih otišao juče”, smije se Miki.

Mikijeve akcije su inspirisale mnogo ljudi da sami započnu organizaciju pomoći i oni mu se stalno javljaju za savjete i kontakte. Međutim, Miki smatra da bi bh dijaspora trebala više da se zajednički angažuje: “Ja bih sve pitao, da li imaju dovoljno i da možda nemaju i malo previše? Zašto se više ljudi ne uključi zajedno u akcije? Pa mi imamo toliko nacija, toliko naših ljudi u Švicarskoj - zašto da se ne organizujemo i uradimo više? Toliko puno može da se uradi, nekada i bez troškova. Ima ljudi koji pomažu individualno neke familije ili školovanje pojedinačne djece. To je dobro, ali bi trebali više da zajedno radimo na projektima kao što su škole, bolnice, pa da profitira više ljudi i familija“.